уторак, 10. октобар 2017.

Kada vam se upali lampica


Pre dosta godina, u letnjoj noćnoj šetnji, dok su nam ulične svetiljke obasjavale lice, jedna poznanica me pitala šta ću sa faksom, hoću li nastaviti ako budem imala finansijskih mogućnosti i slična pitanja, nisam znala kako da joj odgovorim jer nisam znala šta me čeka u budućnosti, pa sam joj odgovorila kratko da „ne znam“, ona mi je tad rekla „Ja ću biti dr, mr, a šta ćeš ti biti?“, zauvek ću se sećati te rečenice jer me ona gurnula u provaliju nakon što sam ostala bez posla ali istovremeno i podigla, dala krila da poletim kao Feniks. Tad sam imala posao i nisam mnogo razmišljala šta ću ja biti, ali kad sam ostala bez posla ta rečenica, duboko urezana u mom umu je počela da se pojavljuje kao oluja u letnjoj noći, koja kida granje i nosi krovove. „...šta ćeš ti biti, šta ćeš ti biti...“
Godinama nakon te rečenice sam razmišljala ozbiljnije o njoj i odlučila da ću i ja naći svoje mesto pod suncem i možda postati neko, ubrzo zatim su mi zatrebale novogodišnje mindjuše (to možete pročitati u mom prvom postu MOJ POČETAK) i tad, davne 2012 godine je sve počelo.
Nakon 2 godine kako sam već uveliko radila nakit, slučajno (kažu da ništa nije slučajno i da se sve dešava u pravo vreme) sam naišla na video tutorijal kako se prave quilling cvetići (opet cvetići, moja amajlija), sećam se da sam to veče visila na youtube do 3-4h izjutra i da sam gledala i čitala šta god sam našla o toj tehnici, sledeći dan isto i tako par dana zaredom, fascinirale su me boje, motivi, cvetići u svim mogućim i nemogućim bojama, a samo je trebalo vrteti onu iglu koju ja nisam imala. 
Počela sam da tragam da li ima kod nas da se kupi taj alat i nigde nisam naišla da postoji tako nešto, ali ubrzo, posle par meseci sam našla alat u inostranstvu, i odlučila da naručim deo alata, jer kako kažu, bez alata, nema zanata. Nisam odmah sav quilling alat naručila (ni danas nemam sve), jer nisam znala da li ću znati da primenim sve ono što sam videla. Posle dva meseca, kad mi je stigao paket sa alatom, mislim da su me komšije čule kako sam skakutala od sreće, nestrpljiva da što pre isprobam alat i materijal koji sam dobila. 
Sećam se da sam materijal potrošila za dva dana, na dve slike, i da sam već to veče naručila sekač papira da bih mogla sama sebi da napravim materijal i jos mnogo sitnih quilling stvarčica koje pomažu da moja dela izgledaju lepše. 
Od tad stalno se trudim da napredujem u quillingu i da napravim najrazličitije cvetiće i stvarčice koje mi padnu na pamet, obožavam mešavinu boja u quillingu, sve te boje koje mešam dok radim, daju mi još veću inspiraciju. Slike, kutije, čestitke, jaja, nakit, dekoracije za moje druge radove, itd...
Pre neki dan je jedna divna duša podelila priču Antonija De Mela koja me podsetila na rečenicu sa početka teksta. Podeliću tu priču sa vama:







“Jedna žena je pala u komu i najednom kao da se našla pred božjim sudom.

»Ko si ti?« upitao je Glas.

»Ja sam gradonačelnikova žena.«
»Ne pitam čija si žena, već ko si ti.«
»Ja sam majka četvoro dece.«
»Ne pitam čija si majka, već ko si ti.«
»Ja sam učiteljica u školi.«
»Ne pitam šta radiš, već ko si.«
I sve tako. Šta god bi rekla, nikako da kaže pravi odgovor.
»Ko si?«
»Hrišćanka.«
»Ne pitam koje si vere već ko si.«
»Ja sam ona što je uvek išla u crkvu i pomagala ubogima i sirotima.«
»Nisam pitao kakva si bila, već ko si.«
Na kraju, pošto nije umela da odgovori, vraćena je nazad. Kada je ozdravila, rešila je da otkrije ko je i sve se promenilo.Tvoja dužnost je postojanje. Ne da budeš neko, niti da budeš niko, jer se za to kači pohlepa i ambicija. Nemoj biti ovaj ili onaj, jer tako postaješ uslovljen, treba samo da postojiš i to je sve.”



Ova priča me opet podsetila na gore navedenu rečenicu, i shvatila sam da mi ne treba titule poput dr, mr ili prof, da je dobro što me ta rečenica gurala napred, ali da nije važno da postanem neko ili da ostanem niko, važno je da postojim takva kakva sam i da postojim, sad i ovde. 

Zahvalna sam devojci koja mi je uputila tu rečenicu, ni ne zna koliko me ta rečenica inspirisala da postojim i radim ono što volim, i stvaram najrazličitije šarene stvari koje me usrećuju.













Do sledećeg čitanja, voli vas vaša Monny.

четвртак, 05. октобар 2017.

Ne odustajte od vaših snova

Kad sam bila mala želela sam da postanem glumica, fasciniralo me kako ljudi koji su glumci mogu da budu sve, od doktora do mafijaša. Volela sam i jedva čekala svaku nedelju posle drugog Dnevnika da gledam Policajca sa Petlovog brda, Bobu iz Boljeg života ili Malinu Vojvodić iz Srećnih ljudi. Volela sam psa Simu i poželela i ja da imam kućnog ljubimca. Kasnije su počele španske serije da budu aktuelne, oduševljavala me Kasandra iako nisam znala da čitam, nego su morali moji da mi čitaju dok nisam naučila, i stalno sam se plašila da je Randu ne pogodi onim svojim nožem. Ali mislim da me od same priče te telenovele najviše oduševljavao nakit koji je Kasandra nosila, sve te ogrlice, narukvice koje su stizale skoro do lakta koliko ih je imala, velike mindjuše i ono na glavi, meni je sve to bilo zanimljivo i nepoznato još uvek, ali veoma primamljivo. Tad sam prvi put počela da tražim od mojih ‘’one narukvice i ono na glavi’’ što ima Kasandra. Kasnije sam odrasla, ali i dalje sam volela nakit i rado ga nosila, jednom sam čak dobila i ‘’kompliment’’ da sam ko ciganka sa svim tim narukvicama na ruci. J 
Negde na trećoj godini srednje škole sam zavolela pravo, vredno učila iz tog predmeta i počela da sanjarim da ću biti ‘’opasna’’ advokatica kao Valerija Gavrilović koju je tumačila jedna od mojih omiljenih glumica, Svetlana Bojković, iako mi se više svidela ko stroga profesorica Emilija. Na završetku srednje škole dvoumila sam se izmedju prava i glume, odlučila sam se za pravo jer je bilo razumnije od glume (tako sam razmisljala tad). Upisala sam pravo i u toku studiranja je došlo do nesrećnih okolnosti zbog kojih sam morala da napustim studije. Ubrzo sam se zaposlila, prvi posao, drugi posao i pauza od par meseci gde sam ponovo otkrila svoju kreativnost (kažem ponovo, jer sam još u osnovnoj školi izvezla jedan mali goblem leptirića i stalno ukrašavala barbike). Tokom godina sam imala puno snova koji prolaze… jednom sam želela da budem doktorka i lečim ljude, imala sam i one roze slušalice za decu, jednom advokatica, jednom stroga profesorica, ali jedna želja je stalno bila tu, prisutna, kao dah čoveka i tad sam shvatila da sve to mogu bar nakratko biti ako sam glumica. Danas glumim u amaterskom pozorštu već 8 godina.

Pored glume ostala je i ta ljubav prema nakitu, i onda su mi zatrebale crvene mindjuše (možete čitati u prvom tekstu MOJ POČETAK o tome) i sve ostalo je istorija. Danas se bavim kreativnim poslom, učim mnoge nove tehnike a sve ostale koje već znam nadogradjujem iz dana u dan, jer smatram da ma koliko znali nešto, da treba konstantno da i dalje učimo, jer svaki dan se pojavljuje nešto novo što nam može koristiti. U ovom tektu ću vam predstaviti stvarčice koje sam heklala iako sam mislila da heklanje ne ide sa mnom.
Naime, godinama unazad, baka je pokušala da me nauči da heklam, nije uspelo. A onda sam se zainatila i rekla ‘’ja to mogu’’, ušla na YouTube, napisala ‘’How to crochet a flower?’’ i žurka je mogla početi. Prvo sam nabavila heklice, jer bez njih, ništa što sam uradila do sad ne bi bilo moguće i počela da švrljam po bakinoj kesi sa koncima. Prvo sam heklala cvetiće (obožavam cvetiće, drugarica kaže da napravim svoj logo cvetića jer sam po tome prepoznatljiva), razne i u svim bojama, a onda sam počela nešto ozbiljnije, kao što su tašnice, novčanici, šalovi, kape… 
Nakon toga sam pomislila da već znam dosta toga (grdno sam se prevarila) i da bih mogla da isheklam svoj prvi milje i isheklala sam ga, ali nakon 2 ipo meseca, možda i 3, i to samo zato jer sam bila uporna. Izabrala sam mnogo tešku šemu, jer mi je bio neobičan i mnogo mi se svideo.. Nemojte to da radite kao ja ako ste početnici, postoji mogućnost da ubrzo odustanete ako niste dovoljno tvrdoglavi poput mene. 
Moj prvi milje
Posle je došao na red i drugi, treći, četvti milje i sad zaista uživam da ih pravim, ali nijedan mi nije bio tako težak kao prvi. Nekada sam mislila da nikad neću naučiti da heklam, terala sam baku da mi pravi razne stvari, gledala u njene ruke, ali ništa shvatila nisam dok nisam počela sama da tragam za odgovorima i sama da učim a možda sam bila i pomalo uporna, ne znam. J
Ovom pričom želim da vam dam nadu da ne odustanete od svojih snova, i da kad nešto želite da naučite ili uradite, napravite prvi korak prema ostvarenju tog cilja ili ciljeva ako ih imate više. Ništa nije tako teško kao što se nama čini, danas vam internet pruža gomilu mogućnosti, samo treba da ih iskoristite i naučite šta želite, svako od nas to može, SVAKO ali ne mogu SVI, jer da mogu SVI, gde bi nam bio kraj. To je isto kao kad kažemo da je Svako ko igra Loto potencijalni dobitnik, ali ne mogu SVI biti dobitnici. Svako može postati bogat kad dobije sedmicu na lotou, Svako, ali ipak ne mogu SVI. Znate onu priču gde je trebalo obaviti jedan vrlo važan posao i SVAKO je mislio da će ga NEKO obaviti. BILO KO je to mogao da učini, ali NIKO nije hteo. NEKO se zbog toga naljutio, jer je to bio posao za SVAKOGA. SVAKO je opet mislio da bi ga BILO KO mogao obaviti, ali NIKO nije shvatio da ga NEKO ne želi obaviti. Na kraju je SVAKO krivio NEKOGA jer NIKO nije uradio ono što je mogao da uradi BILO KO.
Nemojte biti SVAKO, NEKO, BILO KO… budite jedinstveni i ako želite da heklate, učinite prvi korak da to naučite, ako želite da naučite dekupaž, krenite na kurs dekupaža, ako želite da vezete, idite kod bake, komsinice, tetke da vas nauči, ništa nije dovoljno teško da vi to ne možete savladati, i ako nešto iskreno želite, moćićete to i da ostvarite. Ja na primer želim svoju radionicu gde ću u miru raditi i pravim sitne korake prema ostvarenju onoga što želim. I ništa nije onako kako sam zamišljala da će biti kad sam bila mala, ali sve je onako kako treba da bude.

Do sledećeg čitanja, ljubi vas vaša Monny.

недеља, 01. октобар 2017.

Kreativnost duše



Posle par meseci pauze (prinudne) od blogovanja vraćam se sa malo različitijom temom od onih predhodnih. Ne želim da patetišem i da vam pišem koliko mi je bilo teško ovog leta, nije u mom stilu da kukam. Umesto kukanja izabrala sam da vam pišem o onome što mi je pomoglo predhodnih par izuzetno teških meseci za mene, ali pre toga bih želela da se zahvalim i napišem par reči iz dubine moje duše. Zahvalila bih se divnim osobama koje su ostale uz mene i kad mi je bilo najteže, ali i onima koje nisu, hvala vam, otvorili ste mi oči. Ne želim da se neko iz ovog teksta pronadje prozvanim ili ne daj Bože krivim, jer niko nije kriv, svako je učinio ono što je osećao, i da sam nekom od mojih “prijatelja” nedostajala, javio bi se.
Predhodni meseci su me naučili da ne očekujem previše, jer kad očekuješ previše ne dobiješ ništa, da nisu svi “prijatelji” PRIJATELJI u pravom smislu te reči, ali da ima i onih koji su i više od prijatelja, koji vas uzdižu kada padnete u blato i uzmu krpu da vas očiste i koji su tu i u zlu, ne samo u dobru. Naučila sam da postavim sebe na prvo mesto (i još uvek to učim) iako pre to nije bio slučaj. Kad mi je bilo najpotrebnije, neke osobe nisu bile uz mene, ali nisam više povređena time, ne kajem se za ništa što sam uradila ili možda nisam uradila za te osobe, bilo je lepo dok je trajalo. Priznajem, ostao je veliki ožiljak na duši, ali, s vremenom postaje sve manji.

Kažu da kad čovek umre, da postaje lakši za 21 gram, toliko je teška naša duša a opet žestoko boli kad je neko povredi. Svaka duša koja prodje kroz naš život ostavlja svoj trag, bilo da je pozitivan ili negativan, ali svaka od njih formira i našu ličnost i menja boju vibracije naše duše na pozitivnu ili negativnu stranu, ali opet, i to zavisi od nas, koliko dozvolimo da nas rane povredjuju i unazaduju ili koliko zahvaljujući baš tim ranama rastemo i postajemo bolji. Ja sam zahvalna svim dušama koje su prošle kroz moj život, naučile su me mnogim lekcijama a i svim ostalim koje su i dalje deo mog života, HVALA VAM, VOLIM VAS! Zahvaljujući  vama, moja duša vibrira opet u veselim bojama proleća i jesenji, moja duša treperi u divnim, veselim narandžastim nijansama i veselo se osmehuje početku novog jesenjeg meseca. Borila sam se jer ste vi bile moja krila koja su me uzdizala i nasmejala i kad mi nije bilo do smeha, ne znam da li ću biti ista ona vesela devojka (devojčica u duši), promenila sam se i to je valjda dobro, bilo je vreme da i ja odrastem i otvorim oči.
Duša konstatno traži svoje mesto pod ovom kapom nebeskom, ona je traži u porodici, prijateljstvima, ljubavi, poslu… Ovog leta sam imala dosta (i previše) vremena za razmišljanje i shvatila sam da sam našla svoje mesto duše u kreativnosti, ona mi je pomogla i najteže bolove da prevazidjem i nastavim dalje sa još većim žarom za stvaranjem. Najviše sam heklala i pravila quilling cvetiće (cvetići, moja večita strast), jer su okolnosti bile takve, da sam to jedino mogla, a kad bih mogla nešto više, dala sam se u restauraciju starog nameštaja za moju ljubičanstvenu radionicu koja je u finalnoj fazi.
Kreativni rad mi je pomogao da zacelim rane i ožiljke kako na duši, tako i na telu, kreativni rad mi je pokazao gde je moje mesto duše u poslu i koliko sam ja zapravo srećna jer radim ono što volim i srećna kad od ničega napravim nešto, kad od stare babe napravim ženu (da ne kažem devojku J ), kao kad od na primer starog komada nameštaja (40-50 i kusur godina) napravim pristojan komad za moju radionicu a uz to, ne kupim novi nego osvežim stari i dam mu njegov davno izgubljeni sjaj. 
Svi starimo, pa tako i nameštaj, nakit, garderoba… ali to ne znači da smo za bacanje, samo znači da smo izgubili svoj trag u vremenu i da treba da nas neko pronadje i da nam vrati davno izgubljeni sjaj, da opet zablistamo u punom sjaju. Ja volim da vraćam izgubjeni sjaj, ja volim da grlim svoju baku svakog jutra i svoje drugarice kad god se vidimo, toliko da nas rebra zabole od grljenja, ja volim da se glasno smejem sa drugaricama da nas cela ulica čuje, ja volim da volim i da pružam ljubav jer davanje te čini srećnijim nego primanje, sam taj čin davanja dok vi smišljate odredjeni poklon ili znak pažnje može da vas učini mnogo srećnim i enormno kreativnim. Moje mesto duše u kreativnosti i poslu kojim se bavim sam našla, moje srodne prijateljske duše su takodje kraj mene, sad je ostalo još da vidim šta mi je budućnost pripremila i koja mesta za moju dušu mi je namenila.