Kreativnost duše

Posle par meseci pauze (prinudne) od blogovanja vraćam se sa malo različitijom temom od onih predhodnih. Ne želim da patetišem i da vam pišem koliko mi je bilo teško ovog leta, nije u mom stilu da kukam. Umesto kukanja izabrala sam da vam pišem o onome što mi je pomoglo predhodnih par izuzetno teških meseci za mene, ali pre toga bih želela da se zahvalim i napišem par reči iz dubine moje duše. Zahvalila bih se divnim osobama koje su ostale uz mene i kad mi je bilo najteže, ali i onima koje nisu, hvala vam, otvorili ste mi oči. Ne želim da se neko iz ovog teksta pronadje prozvanim ili ne daj Bože krivim, jer niko nije kriv, svako je učinio ono što je osećao, i da sam nekom od mojih “prijatelja” nedostajala, javio bi se.

Predhodni meseci su me naučili da ne očekujem previše, jer kad očekuješ previše ne dobiješ ništa, da nisu svi “prijatelji” PRIJATELJI u pravom smislu te reči, ali da ima i onih koji su i više od prijatelja, koji vas uzdižu kada padnete u blato i uzmu krpu da vas očiste i koji su tu i u zlu, ne samo u dobru. Naučila sam da postavim sebe na prvo mesto (i još uvek to učim) iako pre to nije bio slučaj. Kad mi je bilo najpotrebnije, neke osobe nisu bile uz mene, ali nisam više povređena time, ne kajem se za ništa što sam uradila ili možda nisam uradila za te osobe, bilo je lepo dok je trajalo. Priznajem, ostao je veliki ožiljak na duši, ali, s vremenom postaje sve manji.

Kažu da kad čovek umre, da postaje lakši za 21 gram, toliko je teška naša duša a opet žestoko boli kad je neko povredi. Svaka duša koja prodje kroz naš život ostavlja svoj trag, bilo da je pozitivan ili negativan, ali svaka od njih formira i našu ličnost i menja boju vibracije naše duše na pozitivnu ili negativnu stranu, ali opet, i to zavisi od nas, koliko dozvolimo da nas rane povredjuju i unazaduju ili koliko zahvaljujući baš tim ranama rastemo i postajemo bolji. Ja sam zahvalna svim dušama koje su prošle kroz moj život, naučile su me mnogim lekcijama a i svim ostalim koje su i dalje deo mog života, HVALA VAM, VOLIM VAS! Zahvaljujući  vama, moja duša vibrira opet u veselim bojama proleća i jesenji, moja duša treperi u divnim, veselim narandžastim nijansama i veselo se osmehuje početku novog jesenjeg meseca. Borila sam se jer ste vi bile moja krila koja su me uzdizala i nasmejala i kad mi nije bilo do smeha, ne znam da li ću biti ista ona vesela devojka (devojčica u duši), promenila sam se i to je valjda dobro, bilo je vreme da i ja odrastem i otvorim oči.

Duša konstatno traži svoje mesto pod ovom kapom nebeskom, ona je traži u porodici, prijateljstvima, ljubavi, poslu… Ovog leta sam imala dosta (i previše) vremena za razmišljanje i shvatila sam da sam našla svoje mesto duše u kreativnosti, ona mi je pomogla i najteže bolove da prevazidjem i nastavim dalje sa još većim žarom za stvaranjem. Najviše sam heklala i pravila quilling cvetiće (cvetići, moja večita strast), jer su okolnosti bile takve, da sam to jedino mogla, a kad bih mogla nešto više, dala sam se u restauraciju starog nameštaja za moju ljubičanstvenu radionicu koja je u finalnoj fazi.

Kreativni rad mi je pomogao da zacelim rane i ožiljke kako na duši, tako i na telu, kreativni rad mi je pokazao gde je moje mesto duše u poslu i koliko sam ja zapravo srećna jer radim ono što volim i srećna kad od ničega napravim nešto, kad od stare babe napravim ženu (da ne kažem devojku J ), kao kad od na primer starog komada nameštaja (40-50 i kusur godina) napravim pristojan komad za moju radionicu a uz to, ne kupim novi nego osvežim stari i dam mu njegov davno izgubljeni sjaj. 

Svi starimo, pa tako i nameštaj, nakit, garderoba… ali to ne znači da smo za bacanje, samo znači da smo izgubili svoj trag u vremenu i da treba da nas neko pronadje i da nam vrati davno izgubljeni sjaj, da opet zablistamo u punom sjaju. Ja volim da vraćam izgubjeni sjaj, ja volim da grlim svoju baku svakog jutra i svoje drugarice kad god se vidimo, toliko da nas rebra zabole od grljenja, ja volim da se glasno smejem sa drugaricama da nas cela ulica čuje, ja volim da volim i da pružam ljubav jer davanje te čini srećnijim nego primanje, sam taj čin davanja dok vi smišljate odredjeni poklon ili znak pažnje može da vas učini mnogo srećnim i enormno kreativnim. Moje mesto duše u kreativnosti i poslu kojim se bavim sam našla, moje srodne prijateljske duše su takodje kraj mene, sad je ostalo još da vidim šta mi je budućnost pripremila i koja mesta za moju dušu mi je namenila.