Ne odustajte od vaših snova

Kad sam bila mala želela sam da postanem glumica, fasciniralo me kako ljudi koji su glumci mogu da budu sve, od doktora do mafijaša. Volela sam i jedva čekala svaku nedelju posle drugog Dnevnika da gledam Policajca sa Petlovog brda, Bobu iz Boljeg života ili Malinu Vojvodić iz Srećnih ljudi. Volela sam psa Simu i poželela i ja da imam kućnog ljubimca. Kasnije su počele španske serije da budu aktuelne, oduševljavala me Kasandra iako nisam znala da čitam, nego su morali moji da mi čitaju dok nisam naučila, i stalno sam se plašila da je Randu ne pogodi onim svojim nožem. Ali mislim da me od same priče te telenovele najviše oduševljavao nakit koji je Kasandra nosila, sve te ogrlice, narukvice koje su stizale skoro do lakta koliko ih je imala, velike mindjuše i ono na glavi, meni je sve to bilo zanimljivo i nepoznato još uvek, ali veoma primamljivo. Tad sam prvi put počela da tražim od mojih ‘’one narukvice i ono na glavi’’ što ima Kasandra. Kasnije sam odrasla, ali i dalje sam volela nakit i rado ga nosila, jednom sam čak dobila i ‘’kompliment’’ da sam ko ciganka sa svim tim narukvicama na ruci. J 

Negde na trećoj godini srednje škole sam zavolela pravo, vredno učila iz tog predmeta i počela da sanjarim da ću biti ‘’opasna’’ advokatica kao Valerija Gavrilović koju je tumačila jedna od mojih omiljenih glumica, Svetlana Bojković, iako mi se više svidela ko stroga profesorica Emilija. Na završetku srednje škole dvoumila sam se izmedju prava i glume, odlučila sam se za pravo jer je bilo razumnije od glume (tako sam razmisljala tad). Upisala sam pravo i u toku studiranja je došlo do nesrećnih okolnosti zbog kojih sam morala da napustim studije. Ubrzo sam se zaposlila, prvi posao, drugi posao i pauza od par meseci gde sam ponovo otkrila svoju kreativnost (kažem ponovo, jer sam još u osnovnoj školi izvezla jedan mali goblem leptirića i stalno ukrašavala barbike). Tokom godina sam imala puno snova koji prolaze… jednom sam želela da budem doktorka i lečim ljude, imala sam i one roze slušalice za decu, jednom advokatica, jednom stroga profesorica, ali jedna želja je stalno bila tu, prisutna, kao dah čoveka i tad sam shvatila da sve to mogu bar nakratko biti ako sam glumica. Danas glumim u amaterskom pozorštu već 8 godina.

Pored glume ostala je i ta ljubav prema nakitu, i onda su mi zatrebale crvene mindjuše (možete čitati u prvom tekstu MOJ POČETAK o tome) i sve ostalo je istorija. Danas se bavim kreativnim poslom, učim mnoge nove tehnike a sve ostale koje već znam nadogradjujem iz dana u dan, jer smatram da ma koliko znali nešto, da treba konstantno da i dalje učimo, jer svaki dan se pojavljuje nešto novo što nam može koristiti. U ovom tektu ću vam predstaviti stvarčice koje sam heklala iako sam mislila da heklanje ne ide sa mnom.

Naime, godinama unazad, baka je pokušala da me nauči da heklam, nije uspelo. A onda sam se zainatila i rekla ‘’ja to mogu’’, ušla na YouTube, napisala ‘’How to crochet a flower?’’ i žurka je mogla početi. Prvo sam nabavila heklice, jer bez njih, ništa što sam uradila do sad ne bi bilo moguće i počela da švrljam po bakinoj kesi sa koncima. Prvo sam heklala cvetiće (obožavam cvetiće, drugarica kaže da napravim svoj logo cvetića jer sam po tome prepoznatljiva), razne i u svim bojama, a onda sam počela nešto ozbiljnije, kao što su tašnice, novčanici, šalovi, kape… 

Nakon toga sam pomislila da već znam dosta toga (grdno sam se prevarila) i da bih mogla da isheklam svoj prvi milje i isheklala sam ga, ali nakon 2 ipo meseca, možda i 3, i to samo zato jer sam bila uporna. Izabrala sam mnogo tešku šemu, jer mi je bio neobičan i mnogo mi se svideo.. Nemojte to da radite kao ja ako ste početnici, postoji mogućnost da ubrzo odustanete ako niste dovoljno tvrdoglavi poput mene. 

Moj prvi milje

Posle je došao na red i drugi, treći, četvti milje i sad zaista uživam da ih pravim, ali nijedan mi nije bio tako težak kao prvi. Nekada sam mislila da nikad neću naučiti da heklam, terala sam baku da mi pravi razne stvari, gledala u njene ruke, ali ništa shvatila nisam dok nisam počela sama da tragam za odgovorima i sama da učim a možda sam bila i pomalo uporna, ne znam. J

Ovom pričom želim da vam dam nadu da ne odustanete od svojih snova, i da kad nešto želite da naučite ili uradite, napravite prvi korak prema ostvarenju tog cilja ili ciljeva ako ih imate više. Ništa nije tako teško kao što se nama čini, danas vam internet pruža gomilu mogućnosti, samo treba da ih iskoristite i naučite šta želite, svako od nas to može, SVAKO ali ne mogu SVI, jer da mogu SVI, gde bi nam bio kraj. To je isto kao kad kažemo da je Svako ko igra Loto potencijalni dobitnik, ali ne mogu SVI biti dobitnici. Svako može postati bogat kad dobije sedmicu na lotou, Svako, ali ipak ne mogu SVI. Znate onu priču gde je trebalo obaviti jedan vrlo važan posao i SVAKO je mislio da će ga NEKO obaviti. BILO KO je to mogao da učini, ali NIKO nije hteo. NEKO se zbog toga naljutio, jer je to bio posao za SVAKOGA. SVAKO je opet mislio da bi ga BILO KO mogao obaviti, ali NIKO nije shvatio da ga NEKO ne želi obaviti. Na kraju je SVAKO krivio NEKOGA jer NIKO nije uradio ono što je mogao da uradi BILO KO.

Nemojte biti SVAKO, NEKO, BILO KO… budite jedinstveni i ako želite da heklate, učinite prvi korak da to naučite, ako želite da naučite dekupaž, krenite na kurs dekupaža, ako želite da vezete, idite kod bake, komsinice, tetke da vas nauči, ništa nije dovoljno teško da vi to ne možete savladati, i ako nešto iskreno želite, moćićete to i da ostvarite. Ja na primer želim svoju radionicu gde ću u miru raditi i pravim sitne korake prema ostvarenju onoga što želim. I ništa nije onako kako sam zamišljala da će biti kad sam bila mala, ali sve je onako kako treba da bude.

Do sledećeg čitanja, ljubi vas vaša Monny.